Možde će neko reagovati?
Milena piše...
Moja Opština mi nije odobrila subvenciju za prolazak kroz tunel Sozinu jer nema te tačke koja se tiče mog interesa (održavanje stare porodične kuće od kulturnog značaja ) u njihovom javnom pozivu.
Moja Opština je moju imovinu podelila tunelom pa sam sad izložena troškovima ne tako malim da bih stigla od tacke 1 do tacke 2 , a razlika 19km.
Za godinu dana platila sam prolaze kroz tunel Sozinu 270 e.
Zato jer nemam namjeru da:
- nemam nameru da registrujem fiktivna "poljoprivredna gazdinstva" a mogla bih
- nemam nameru da registrujem " seosko domacinstvo" a mogla bih
- nemam nameru da prebacujem "prijavu boravka" a mogla bih
P.s. sve su to legalne mogucnosti za ostvarivanje besplatnog prolaza kroz tunel Sozina ( koje su mnogi iskoristili) . Ja plaćam samo da bih mogla svugde da kažem sta imam i cijenim kao nasledje predaka i održavam da se izmedju ostalog ova stara kamena kuća, nekada i Crmnička škola ne zaboravi i zaraste u draču..
Kad bi samo znala da priča, pričala bi:
Poslije rata 1853.god. protiv Omer-paše Latasa I Osman-paše Skopaljka knjaz Danilo je došao da posjeti Crmnicu i obidje utvrdjenja iz kojih su se vodile borbe protiv Turaka . Otisao je u Boljevice , gdje mu je u kući serdara Tura Plamenca priredjena svečana večera . U prisustvu crmničkih glavara i svoje pratnje Knjaz je govorio o raznim pitanjima , medju kojima i o školstvu i prosvjeti.
Te noći je donešena odluka o otvaranju skole u Boljevićima. Mještani su obećali da će do jeseni podići školsku zgradu .
Školska zgrada izgradjena u sredini sela i u njoj se odvijala nastava punih 40 godina . Otvorena 1853 radila je sve do 1893.god. kada je postala mala . Bila je državna škola , jer je manastir u Brčelima prestao da je izdržava. Škola je imala dvije prostorije , jedna je bila učionica a druga stan za učitelja.
Nova škola je sagradjena na putu izmedju Boljevića I Limljana , pa je odlučeno da se stara škola proda.
Moj djed Mitar M. Plamenac je školu otkupio po povratku iz Amerike 1926.god. i od tada je u našem vlasništvu.
Renovirana je, kuđa o kojoj govorimo 1963.god u tradicionalnoj tehnici.
Ta kuća je od tada imala tragedije, opraštanja krvne osvete na njenom pragu, vijorio se i crni barjak na njoj, a bilo je i slavlja I okupljanja na tome guvnu . Vršila se pšenica, sušile smokve , čistili sarani, ukljeve … a onda 1979. god. katastrofalni zemljotres doprineo je inapuštanje kuće.
Opravljene je...
Kuća, nekada škola koja nekima ništa kao deo tradicije Crmnice ne znači,ili ne znaju u Komisiji, dalje stoji, prkosi I vremenu I ljudima .
Njena arhitektura je sačuvana , ništa se nije narušavalo evo preko 170 godina…
Puta nema, sve se nosi “na ruke”, nema ni vode, ni struje, ali živi i dalje sve dok ja budem mogla hodati i otvoriti vrata da joj udahnem život , da je otmem od zaborava.
Možda je poruka teksta Opštini koja je donijela pravila....
Povratak selu nije samo ko ima biznis, pomoći mu prolaz kroz tunel finansijski, sprečiti biznis barijeru, kako to moderno govore. Treba pomoći i onima koji nemaju biznis , ali imaju moralnu obavezu, ne samo oni, prema precima da čuvaju ruralnu kulturnu baštinu Crmice i kraja, kamenu kuću i guvno, tradicije..Krov od starog crepa, stare još uvjek kvalitetne drvene grede, običaje...sve u okvirima svojih mogućnosti.
Ova zajednica izgleda nema sluha za kulturnu baštinu ovog tipa, ne subvencionira prolaz kroz tunel za ljude ove kategorije, nego nema ni sluha za neke potsticajne kredite da se ovakve kuće održe u vremenu siporexa i betona i otrgnu od zaborava kao dio kulturnog nasledja svih nas.
